Umeće Čija i Vlady Stevanovitch, Milan Bojić za Sensa magazin
Prostor na kom živimo je nekada bio svetionik duhovnosti, a ovdašnji ljudi su uvek imali potencijal za velika postignuća. Sam geografski položaj je uslovio da se različite kulture, duhovne tradicije i civilizacije prelamaju baš na ovoj tački, a objedinjavanje svih njih stvara novu snagu i kvalitet koji može doprineti čovečanstvu.
Međutim, samo jedan čovek od svih ljudi sa ovih prostora, stvorio je duhovni i energetski sistem rada koji uključuje znanja iz dalekih istočnih kultura Kine, Japana i Indije. Metod koji je on stvorio plod je sudbine i predanog rada i predstavlja autentičnu, zaokruženu celinu koja je priznata u celom svetu. Gospodin Vlady Stevanovitch tvorac je metoda samorazvoja po imenu L’ Art Du Chi, ili Umeće Chia, koji je stekao popularnost u svetu, čak i u nekim zemljama našeg okruženja, dok je kod nas tek u povoju.
“Metod Stevanovitch”, kako je još poznat ovaj sistem, objedinjuje u sebi Tai Chi, Chi Gong, Yogu i upotrebu zvuka kao prenosnika Chi energije. U toku svog života, Vlady Stevanovitch je primio učenje iz tri različita izvora i svako od tih učenja je zadržao u izvornom obliku, ne menjajući ništa.
Sve je počelo davne 1939.godine u Beogradu, kada je još kao dečak potražio pomoć u vezi zdravstvenih problema od nepoznatog mistika koji se vratio iz Indije u Srbiju.
Vlady se bavio muzikom i svirao je obou, međutim, zbog bolovanja od angine pektoris imao je veliki problem da napreduje kao muzičar. Čovek koji je pristao da mu pomogne naučio ga je tehnikama disanja, meditacije i pravilnom izvođenju vežbi koje svoj koren imaju u indijskoj tradiciji. Naviknut na disciplinu usled vežbanja na instrumentu, Vlady je vrlo brzo, primenjujući naučeno od svog prvog Učitelja, postao pravi atleta pun životne energije. U knjizi “Doctors become healers” ( ukupno je objavio 10 knjiga ), on opisuje kako su mu stečena znanja pomagala u toku ratnih godina i kako je jedini od svoje družine uspeo da preživi Drugi svetski rat.
Posle rata, Vlady Stevanovitch završava u zatvoru zbog ideala koje je gajio, a 1950. godine odlazi iz Beograda uz pomoć svoje majke, koja je bila Belgijanka. U inostranstvu je nastavio sa sviranjem oboe, sve dok se u jednom trenutku nije osamio u šumi pored Brisela, posvetivši sve vreme radu na sebi.
Michele Stevanovitch, Vladieva supruga, opisuje kako je pronašla svog učitelja i životnog partnera: “Vlady Stevanovitcha sam upoznala pre 30 godina u Briselu. Tada sam imala 26 godina. Momentalno sam uvidela da je on izuzetan čovek. Posedovao je nešto za šta sam mislila da sam ga izgubila zauvek… ne pitajte me šta je to bilo, još uvek nisam u stanju da to definišem.
Odmah sam znala da želim da radim sa njim. On me je takođe primetio i posle nekog vremena sreli smo se i počeli da radimo zajedno svaki dan. Tako sam po prvi put zakoračila u svet životne energije. Prva stvar koju me je naučio bila je da osetim drveće. Stajali bismo ispred drveća i on bi mi pokazivao kako da položim svoje ruke na drvo i kako da se povežem sa svojim Tantienom (energetskim i geometrijskim centrom tela). Vežbali smo svaki dan u divnoj šumi koja je okruživala Brisel. On me je naučio kako da iskusim da telo nije ograničeno na vidljive granice koje postoje i da možemo osetiti životnu energiju drveća i drugih bića.
Naučio me je sporim, čudnim pokretima koji su mi doneli neverovatno osećanje zadovoljstva i blagostanja. Njegovo prisustvo je bilo puno dobrote. Isijavao je ljubav. Kasnije je to nazvao “faktor A” ( A za Amour, na francuskom – Ljubav). “A faktor” je postao esencijalni deo njegovog učenja i on je koristio taj duhoviti izraz da bi govorio o nečemu što je bilo toliko važno da se nije moglo ni imenovati bez umanjivanja njegove vrednosti.”
Želeo bih biti učitelj ne razmišljanja. Želeo bih podučavati tišinu. I čuđenje. Sreću što svaki dan iznova otkrivamo jednostavnu radost življenja. Disanja. Dodirivanja. Gledanja. Gledanja drugih ljudi, jednako srećnih. Ovo je put koji predlažem. Jednostavan je i naivan. Izvinite me. Ali, to je život.”, govorio je Vlady Stevanovitch.
Fabien Basten, instruktor škole Umeće Chia iz Portugala zakoračio je na stazu samorazvoja upravo uz pomoć knjige koju je napisao Vlady Stevanovitch.
Njen magnetizam je bio toliko jak da je Fabien odmah bio uvučen u divni svet životne energije i naposletku i sam postao učitelj Stevanovitchevog metoda.
“Prvo me je privukla ličnost Vlady Stevanovitcha i njegov način učenja, koji je bio manje formalan nego kod borilačkih veština, ali pun poštovanja prema onome što je učio.Vrednost ovog metoda je u njegovoj čistoti, načinu prenošenja i poštovanju naših granica i vremena potrebnog da se znanje integriše. Ovo učenje je ozbiljno, ali ne čini da mislimo o njegovim tehnikama i detaljima kao jedinim mogućim načinima, bez kojih se ništa ne može postići, ili poboljšati.
On nije strog i detaljan, ostavljajući prostora učiteljima da istražuju na svoju ruku. Veoma često, današnji programi samorazvoja slede uobičajenu modernu priču: Predstaviti sve dobrim izgledom i brzinom. To nije kompatibilno sa samorazvojem koji je strogo povezan sa biološkim ritmovima koji ne prate ritam elektronskog sveta. Ovaj metod stavlja akcenat na rad sa Chi energijom, a to nedostaje u našoj kulturi.”, govori Fabien Basten.
Dobrobiti od vežbanja po metodi Umeće Chia su razne, ali mogu varirati od osobe do osobe i u zavisnosti od posvećenosti vežbanju. Prva dobrobit je vezana za zdravlje. Kroz vežbanje po metodi Stevanovitch, svi sistemi u telu su stimulisani i harmonizovani: disanje, cirkulacija krvi i chia, probava, nervni sistem, itd.
Telo se kreće opuštenije, slobodnije i postaje jače. Postaje mnogo lakše kontrolisati opuštanje koje je veoma bitno u današnje vreme.
Percepcija se menja takođe: naše viđenje blagostanja, naša povezanost sa drugima i prirodom se poboljšava i kao rezultat povećava se radost življenja.
Michele Stevanovitch sada vodi centar koji se nalazi u Provansi, u Francuskoj i potpuno je posvećenja prenošenju znanja koja je iza sebe ostavio Vlady. Ona poseduje kompletnu sliku razvojnog puta metode Umeće Chia i puta koji je morao da pređe Vlady Stevanovitch da bi taj metod uobličio.
“Vlady je upoznao svog prvog Učitelja u Beogradu sa 14 godina, davne 1939. godine. Njegov učitelj je proveo 20 godina u Indiji, pa pretpostavljam da se bavio jogom, mada on to nikada nije tako zvao. Njegovo učenje je uključivalo disanje, telesne vežbe i energetske tehnike. U 1960. godini, Vlady je upoznao svog drugog Učitelja, u Parizu. On je dolazio iz japanske Zen tradicije. Njegovo učenje je takođe uključivalo telesne vežbe, vežbe disanja, energetske i terapeutske tehnike. Tek 1970. godine, Vlady upoznaje svog trećeg Učitelja koji se bavio Tai Chi Chuanom, u Briselu. Dakle, Vlady je primio učenje koje je dolazilo iz tri tradicije, ali je ono što je naučio bilo neverovatno komplementarno i slično. On nije promenio ništa od onoga što je naučio, samo je povezao sve te stvari. Kada je prenosio znanje na nas, on nije napominjao da je nešto ovo, ili ono. Preneo nam je koherentnu celinu znanja.
Mi radimo sa položajima, disanjem i kontrolom energije u sedećim pozama, kao i u kretanju. Vlady je govorio da nas je svo vežbanje na podu pripremalo za vežbanje u kretanju (Tai Chi Chuan) i za emitovanje zvukova koji nose Chi. Komplementarnost ovog pristupa se iskazuje kod proizvođenja zvukova koji nose Chi energiju. Na primer, Bija mantra je indijskog porekla, dok je Nemboutsou tehnika japanskog porekla. Obe tehnike imaju zajedničku strukturu i zahtevaju istu unutrašnju konstrukciju. Mi svi imamo tela slične strukture i zato je veoma logično da tehnike različitog porekla, iz različitih vremena i prostora, budu takođe slične. “, opisuje Michele Stevanovitch.
„Lično, ono što sam ja lično najviše volela, je da sam posle nekog vremena, veoma lako mogla osetiti senzaciju unutrašnje sreće i zadovoljstva. U pitanju je konkretna senzacija prostog bivstvovanja, direktnog života, bez daljih potreba. Ovo iskustvo nam daje pravac u raznim oblastima života i uspostavlja pravi red prioriteta. Konačno, iz moje perspektive učitelja, postoji zadovoljstvo videti učenika koji se otvara, smeje i postaje zadovoljan uz iskustvo proste sreće kroz disanje i slobodno kretanje.“, kaže Michele Stevanovitch.
Pored duboke spoznaje sveta oko sebe i života uopšte, Vlady je bio svestan izuzetne sposobnosti zvuka da prenosi energiju i vršio je brojne eksperimente na tom polju. Zajedno sa jednim fizičarem uspeo je da napravi softver koji snima zvuk nastao emitovanjem Chi energije. Dalje, u svom radu, oni su izolovali samo najpotentnije od tih zvukova i tako konstruisali aparat koji poboljšava rad energetskih centara i pojačava lučenje endorfina u čoveku. Taj aparat se trenutno koristi u francuskim bolnicama kao sredstvo za umanjenje bolova kod pacijenata.
Vlady Stevanovitch je napustio ovaj svet 2005. godine, ali je nasleđe koje je iza sebe ostavio bogato i trošiće se vekovima koji su pred nama. Njegova unuka, Ivana Grahovac, trenutno se nalazi u Provansi, u centru koji vodi Michele Stevanovitch i predano uči metod koji je uobličio njen deda, kako bi to znanje konačno donela i u Srbiju.
Vlady kao da je mislio i na to, pa je u svojim rečima ostavio putokaz ka pravilnom poimanju sistema koji je osnovao: “Ništa nisam izmislio, podučavam ono što sam i sam naučio. Ove tehnike su ostale sasvim nepromenjene vekovima i nema razloga da se to sada menja. Moj doprinos se sastoji u tome da bez kraja poboljšavam načine kako bi ih pokazao, podelio u manje celine, kako bi moji učenici mogli brže napredovati u svom učenju.”
Milan Bojić
Beograd, 2010
